„Dopustite mi da se ovom prilikom poslužim tom lepom osobinom čovečijeg duha i da Vas odvedem u jedan prekrasan kraj Srbije, u kome sam često i rado boravio, da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio štogod novo da vidim ili čemu da se divim, koji nikad nisam ostavljao a da ne bih poželeo da se još jednom tamo povrnem, a to je Kopaonik i njegovo podgorje. Josif Pančić (1814-1888), lekar i prirodnjak, “Kopaonik i njegovo podgorje“.

Ko se jednom popne na Kopaonik, zaželi da to obavezno ponovi. Čelnik nauke na našim prostorima u prošlom veku, Josif Pančić, koji se popeo na Suvo Rudište po šesnaesti put u svojoj 72. godini života, imao je posmrtnu želju da mu mošti večno počivaju na, po mnogima, najlepšoj srpskoj planini. Nakon što je detaljno istražio sve čari svakog kutka, Pančić je, zajedno sa pet studenata, organizovao i prvo veliko putovanje do Kopaonika koje je trajalo 49 dana. Najviši vrh centralne Srbije 1951. godine preimenovan je u Pančićev Vrh, dobivši ime po večitom zaljubljeniku u prirodu. O Kopaoniku je pisala i Desanka Maksimović, ostavivši u amanet zapise o svom obilasku sela nanizanih uz Graševačku reku.

Lične impresije brojnih posetilaca Kopaonikom su različite. Za jedne je ovaj planinski div metropola međunarodnog skijanja, za druge je putovanje kroz zimsku idilu, rano proleće, duga zlatna jesen, osveženje i beg od vrelog letnjeg dana. Za večite pustolove to je obilazak starih spomenika i tvrđava, srednjovekovnih manastira i crkvi, lekovitih banja, prirodnih rezervata i ekoloških staza kao stvorenih da se prizor koji oduzima dah zabeleži fotografijom.